Данас сам Лилит…
Сутра ћу можда бити Ева…
Која је од њих две јача…
Која је права жена.
Страствена, дивља,
неукротива Лилит,
јака као стена…
Или послушна,
кротка, мирна,
помало лукава Ева…
Демонско биће
с пламеним бичем у руци,
или анђео невини
што јабуку греха
скрива у својој души…
Мојим венама тече
крв једне од њих…
Која је моја прамајка…
Чија сам ја кћи…
Луна
Koliko li je on jak kad je uspeo da savlada ženu poput mene. Divlju, neukrotivu, razmaženu, tvrdoglavu, svoju, preku, jezičaru, ženu koja voli da naredjuje i ne voli da sluša, koja ne trpi autoritete bilo koje vrste, koja se ne pokorava i ne popušta, čak i kada zna da nije u pravu.
Koliko li je on nežan kad je uspeo da raskravi zamrznuto srce žene koja se plašila ljubavi, koja je bežala od zaljubljivanja, nežnosti…kad je uspeo da od mene napravi zaljubljenu ženu, zaljubljenu uprkos godinama, protoku vremena, nedaćama koje život nosi…
Koliko li je on strpljiv kad može da sačeka da prođu sve bure i oluje, kad može da sačeka da se istutnjim, da porazbijam pola kuće, da bljujem vatru i psujem gore od vozača drumskih krstarica, a onda sednem i plačem, ne od tuge, nego od besa jer ne mogu da promenim svet…
Koliko li me voli kad me, tako uplakanu i besnu, uzme u krilo, ljulja kao bebu, briše suze i tepa: malo moje, pufnice moja mala…
Koliko li me je razmazio, kad mu ništa nije teško da uradi za mene, da mi kuva jutarnju kafu svih ovih godina, jer se teško budim…da mi ispunjava želje i željice, da me mazi i pazi, da me štiti i zaštiti od svega lošeg, i da se nervira kad ne uspe …
Koliko li je spretan, maštovit i mudar, kad je uspeo da ovoliku strast u meni sačuva samo za sebe, kroz sve ove godine…
Koliko li je umešan kad je uspeo da me pretvori u nežnu, umiljatu i odanu ženu kojoj nije teško da u dva noću ustane da bi mu postavila večeru, (iako on to nikada nije tražio), da ispegla njegovu košulju, da mu spakuje torbu za put, da ga isprati sa poljupcima i dočeka željna kao da je odsutan godinu, a ne par dana….
Koliko li je pametan kad je uspeo da postane nezamenljiv, potreban kao vazduh, kad ne mogu da zamislim svoj život bez njega…sebe bez njega…
Koliko li je intuitivan kad je shvatio da me mora pustiti, da moram biti slobodna, nesputana i svoja i da je to jedini način da me zadrži pored sebe, zauvek…da me ne ograničava, ne vezuje, da mi ništa ne brani…a kad mi ništa ne brani ja ne želim da kršim zabrane…
Koliko li je razmišljao kad je znao da ne sme da mi skine i zvezde sa neba, ako to zatražim, jer…da jeste, prestala bih da ga volim….
Kako li je shvatio koliko sam komplikovana, koliko me je teško razumeti, još teže trpeti, ponekad, kad mi dodje moja žuta minuta…
Koliko li je to njegovo srce kad sam u njega stala ja, ovako mala, sitna, mršava a teška, teža od olova….
Koliko li je njegova čelična pesnica u svilenoj rukavici magična kad je uspela da me zauzda bez uzdi, da me zadrži vezanu svilenim nitima jače nego lancima…jer…lance bi pokidala, svilene niti ne mogu…ne želim…
Kolika li je ta magija u njegovim očima, kad od pogleda zatreperim i poželim da mu ispunim svaku, i najsitniju želju…da mu pročitam misli i ispunim svaki san…
Koliko li je jak kad dozvoljava sebi slabost prema meni a ipak ume da postavi granicu preko koje i da mogu ne bih prešla, jer znam da bih ga izgubila tog trena kada bi je prešla…
Koliko li sam srećna što ga imam…takvog, jedinstvenog, jedinog, najboljeg, stvorenog samo za mene…
Nas dragi nedopeceni jebivetar upleo se ko pile u kučine. Ne može sebi da dodje. Stalno razmišlja o njoj, toj maloj. I pita se kako je to moguće. Da je toliko zavoli! Da mu se toliko zavuče pod kožu. On, neodoljivi i neosvojivi, kapitulirao pred tom malom „vešticom“. Pred derletom, klinkom! Balavicom!!!
Moli je da se uda za njega, a ona neće. Ej, on moli neku ženu. Jel vi možete to da zamislite? Sve su njega molile, kumile, pecale na razne načine. Neke su, morao je priznati, mada nerado, bile vrlo maštovite. I ništa. On je odolevao. Šta mu bi?
Prvo čime ga je iznenadila, bilo je to što je ona njemu prišla. Onako, drsko i bezobrazno. I gledala ga nekako s visine, a on i kad sedi, viši je od nje. Onda mu je rekla da ga želi. Šokirirala ga! Bez uvoda, bez uvijanja, bez foliranja. Samo je rekla „Želim te“ i ništa više, ništa dalje.
Samo što nije pao .Sreća da je sedeo. Njemu, jebivetru, njemu zavodniku na glasu, prilazi neka mala i izgovara ono što on nije izgovorio ni jednoj , bez uvoda, razrade i zaključka. Nego se natezao sa njima dok ne dodje do cilja. A cilj je odvesti je u krevet, što pre! To je valjda svima jasno. Ne treba da crtam.
I ispade da je njega, jebivetra, ta mala odvela u krevet, a ne on nju. Još ne može da dođe sebi od šoka.
Od tada, ne razdvaja se od nje. I kad nije sa njom, ona je tu, u njegovoj glavi.
I još se on nervira. Ej, on se nervira i to zbog žene. Ubi ga ljubomora. A nikada nije bio ljubomoran. Ne može a da ne misli o tome koliko li je ona puta tako pokupila nekog. Neće da misli o tome, ali…
Koliko god se opirao, to ga muči, ne da mu da spava, da jede, da diše. Pozeleneo je od ljubomore. Pitao je, ali ko zna da li mu je rekla istinu. Ne govore one istinu. A ni on, ruku na srce, nije baš istinoljubac.
Pitao je, rekla mu i sada tek ludi. Činilo mu se da je iskrena, al opet. Taj crvić svrdla li svrdla u njegovoj glavi. Sumljivo mu, sve mu sumljivo, al se trudi da se ne oda. Da ona ne skapira šta se njemu mota po glavi.
Čas joj veruje, čas ne. Više ne veruje nego što veruje. Kaže sam sebi „Konju jedan, bio si sa toliko žena, a sad te jedna mala, klinka navukla ko konja i pravi budalu od tebe“…
A mala? Mala se zaljubila u jebivetra cim ga je videla. Dobro, nije se baš zaljubila odmah. Možda i jeste, ali nije smela ni sama sebi da prizna. Ono što je sigurno je to da je privukao, kao magnet. A znala je ona sve o njemu. Bas sve. I gde da joj se to dogodi. Ne sme da se zaljubi u takvog. Naebala je, ako joj se to desi. N a e b a l a!!!! On bre menja devojke češće nego čarape.
Znala je ona da pored onakvih riba ona nema nikakve šanse. Jos plus što izgleda ko maloletnica. A on neće da se bakće sa takvima. Ne trebaju mu problemi. A vuče je neki đavo, ne može da odvoji pogled. I stalno ga zamišlja. Hoće da bude sa njim jednom, pa nek ide život. Neke posle bude šta hoće.
Nije kalkulisala. Nije očekivala ljubav do kraja života. Nije htela ništa od onoga što devojke žele. Želela je da bude sa njim i molila Boga da se ne zaljubi, jer ako se zaljubi, ode mast u propast.
Stisla petlju i prišla mu. Rekla mu. Otišla s njim. Bilo joj divno, ludo, nezaboravno. Srećna i tužna. Sve što je lepo kratko traje, znala je. Više ga neće videti. I to je znala. Al nema veze. Bar joj je bilo lepo, kao nikada pre. Pomirila se sa sudbinom. Njega ne može imati, njega ne. I to je znala. Napravila je glupost. I to je znala. Ali, nije se pokajala. Vredelo je. I to je znala. To, da će vredeti….
Malo je reći da je bila iznenađena kad je pozvao. Oduzela se i sabrala. Shvatila da je neće otkačiti baš odmah. Ali da će je svakako otkačiti. Ipak je izašla sa njim. Pitao je svašta: o bivšim momcima, o porodici, o drugaricama, o svemu i svačemu. Ono što nije pitao a znala je, osetila da želi da pita, je da li je često to radila. Startovala momke. Ako mu kaže istinu, da je to uradila samo jednom, da je samo njega startovala, neće joj verovati. U to ne bi poverovao ni jedan muškarac, a pogotovo jebivetar. Ako ga slaže, znaće da ga laže. Okreni, obrni,izadje na isto. Svakako joj neće verovati.
Ma zabole je dal će joj verovati. To i onako nije važno, jer od cele priče ništa neće ni biti. A i ne treba joj jebivetar, već je imala jednog takvog i naplakala se zbog njega, podigla nivo Dunava svojim suzama.Samo što Beograd nije potopila.Ma, još ga nije zaboravila. Tog prethodnog jebivetra.
Oni ostali momci se ne racunaju. Oni su bili onako, normalni. Nisu bili jebivetri.
Bez nekog razmišljanja, odgovorila mu je na sva pitanja. Ispričala mu i ono što je nije pitao. Šta ima da izgubi ili dobije ako mu ispriča. A i nije bilo puno toga za priču. Ali, svejedno se bolje osećala. Skinula neki teret. I dobro se osećala što je to podelila sa nekim. Što je konačno nekome ispričala kroz šta je prošla jer je bila dovoljno glupa da se zaljubi u jebivetra, prepečenog, reš pečenog. Pa se smejala. Umirala od smeha. Ona je opičena, sto posto. Jednom jebivetru priča priču o svojoj ljubavi prema drugom jebivetru. Pa to samo ludača kao što je ona može.
Jebivetar, u čudu. Što se sad ona smeje ko lud na brašno. Pita je, al ona se zacenila. Ne može da govori. Suze joj idu od smeha, previja se, lupa rukom. A on ludi i čudi se.
Dodje nekako do daha i reče mu šta joj je smešno. Pa su se zajedno smejali. Pa su rekli jedno drugom sve što misle, sve što su mislili i što će misliti…
Ih, sad sam se nešto raspilavila…upropastih sve što sam do sada napisala. Šta ćete, valjda godine, ostarilo se…
Al da zavrsim ovu pricu o jebivetrima. Tj. o nedopečenom jebivetru i maloj garavoj. Nema tu sta dalje da se priča. Osim onoga…. I živeli su srećno do kraja života….
p.s. i jebivetri, bar neki, umeju da prepoznaju istinu, iskrenost i prave vrednosti u moru laži…..
E, ti nedopeceni, to su oni koji rade sve kao i prethodno opisani, ali samo dok su mladi. I dok se ne zaljube. Ali, za razliku od prve vrste, ne u sebe same, vec u neku zenu. Oni sto kad se zatreskaju, zaborave na sve. I na recke, i na titulu i na sve zene ovoga sveta, osim te jedne, koja im je smrsila konce.
I samo da znate, drage moje. Ti nedopeceni jebivetri, kad se zaljube, ozene, srede (sto rece sada pokojna Sonja Savic u „Mi nismo andjeli“), oni postaju najbolji muzevi na svetu. Znam da mi ne verujete, ali je tako. Ziva istina. Provereno. Uostalom, probajte. Uverite se same.
Elem, da nastavim. Gde sam ono stala? Aha, setih se. Kad` se jebivetar zaljubi. Tu sam stala. (Izvinite, ali na poslu sam, pisem ovo, a onaj kreten od direktora, svaki cas me prekida.Ne zna covek da se bavim nekim vaznim stvarima 
).
On jadan, nas dragi jebivetar, ne zna bas tacno sta ga je snaslo i sta mu se dogadja. Cudi se sam sebi. Kako sad odjednom nije vise zainteresovan za sve te lepe i manje lepe zene koje setaju gradom. Baci pogled, tu i tamo, ali nista. Gde nestade ona zelja da je odmah, brzinski osvoji. Tu neku, koja mu je zapala za oko. Zgodna, plavusa (mada, njemu nikada to i nije bilo vazno, mislim boja kose i te sitnice), bas onako po njegovom ukusu, ali…
Nema volje, nesto ga mrzi da se sad bakce sa njom, da joj prica pricu koju je ispricao ko zna koliko puta, da se sad tu nesto udvara, smeska, prica bajke. Postalo mu dosadno. Nema vise onog zara, zelje. Razmislja on tako i nista mu nije jasno. Da nije bolestan? Ostario, ne daj Boze. Zabrine se. U koju god pogleda, ne vidi je. Tu koja seta, zanosno njise kukovima, noge odavde da vecnosti. Gleda je, al` je ne vidi. Vidi samo tu malu, mrsavicu, tu koja mu je smrsila konce i misli, tu malu, slatku, al` nista posebno. Mislim, ta mala, nije ona neka vauuuu riba. Onako. Zgodna, lepuskasta ali nije neka zbog koje bi se muskarac njegovog kalibra odrekao svih ostalih. I ta malena, tako obicna, zavukla mu se nekako pod kozu, pa se migolji, mrda, ne da mu mira. I u glavu mu se zavukla. I u srce. Ma svuda. Kako li je samo uspela da se rasporedi po njemu tolikom, tako malena. Cudi se sam sebi. Ne moze covek sebi da dodje.
Preispituje se, razmislja, pokusava da je izbaci iz glave, al` ona se nekako stalno vraca. Sto se on vise trudi da je otera iz glave, ona se sve cesce vraca. I stalno mu je pred ocima. Njen lik, one uzarene okice, napucena ustanca, slatka ko` med. Ma, sva je tako slatka, malena, drzao bi je u svom dzepu, samo da moze. I to u onom na kosulji, blizu srca. Nosio bi je sa sobom svuda. Sve se nesto pribojava da ce neki baja da je ukrade. Al` cuti, ne spominje, ne sme ni da misli na to. Da izgovori, pogotovo. Strah ga da ako izgovori, moze da prizove ne daj Boze, nesto lose.
Sve cesce razmislja da postoji velikaaaaa sansa da je neki slican njemu mazne, njemu ispred nosa. Pa do juce je on to radio. Najezi se i narogusi od same pomisli na to. Podilaze ga neki nepoznati zmarci, negi djavo mu ne da mira. Ne zna sta ce. Muci se, proganja ga ta misao. Smislja kako da prekrati muke. Ne sme da pita nikoga. Gde on da se bruka. Vec vidi zaprepascenje na licima svojih prijatelja. Mora sam da se snadje. U se i u svoje kljuse, sto bi se reklo.
Da ne duzim mnogo, znamo sta je smislio. Da je zaprosi, tu malu, navuce joj burmu, potpise ona, potpise on, ono i u dobru i u zlu, u bolesti i zdravlju itd…Sinula mu dobra ideja. Divi se sam sebi. Da se on osigura, da mala ostane njegova. Strah ga. Nesto mu izmice. Voli ga, al` nesto tu ne stima.
Ali, zna on zene, iskusan je. Zna da sve sanjaju o vencanju, vencanici i ostalim glupostima. Nema te koja ne sanja. Bar on nije sreo takvu. A bezao od njih i od toga ko` djavo od krsta.
A ova mala, nece da se udaje. Kakva vencanica, kakvo vencanje. Nece ona to. Hoce da uziva, da prozivi, da se zeza, da putuje, da napravi karijeru. Mlada je, ne treba joj da se zarobi. Nece ni da cuje. Jos se i ljuti.
Jebivetar ne moze da veruje svojim usima i ocima. Ocajan je. Sve je lepo smislio, kad ono – sipak. Ona nece. Prvo je mislio da se folira. Ma daj, koja nece. Sve hoce. Sve su uvek htele. Neke su mu poturale i papire sa onim +. Znate sta znaci plus. Verujem da znate, al` dobro, ako neko ne zna, to znaci trudna sam, ozeni me. E, al` nije on budala. Imao je lek i za takve. Ni jedna ga nije upecala na to. Na trudnocu, dete i tako to. Nije on budala, kao neki.
I onda mu sine. Napravice joj dete. Genijalna ideja.
Znate onu vrstu muskaraca koji lete s cveta na cvet?
Sigurno ih znate. Ima ih u poprilicnom broju. Nema zene koja nije naletela bar na jednog takvog u svom zivotu. Ja takve zovem jebivetar. Te, sto skupljaju trofeje.
Neki se uvrede.Nekima laska. To, jebivetar.
E ti jebivetri, nekako su se uvek lepili za mene. Ili ja za njih. Nisam bas sigurna a i mrzi me sad da analiziram. Bilo kako bilo, uvek su bili u mojoj blizini. Privlacili me jesu, da se sad ne lazemo, ali ih nisam volela. Mislim, nisam se nesto zaljubljivala u takve. Bar sam se trudila da mi se to ne dogodi. Mislim, to da se zaljubim u nekog jebivetra. Pa to bi bilo strasno. Ti ga volis a on voli sve zene. Podjednako, bez razlike. Mrsave, debele, taman kako treba, plave, crne, smedje, ridje…i sve sto naidje….
Umeju jebivetri sa zenama. O, itekako. Umeju da budu tako slatkorecivi, umiljati, znaju, brate mili, da osvajaju. Iskusni, nema sta. Svakoj pricaju istu pricu i sve padaju na nju. Tacnije, sve padamo na nju.
Uvek sam se pitala zasto zene, pa i ja, jer i ja sam zena, ako ste sumljali, padaju bas na takve. Mislim da su jebivetri veliki izazov za svaku zenu. Ono, da ga one osvoje, pokore, dovedu u red…Nateraju da se zaljubi u njih i da zaboravi sve ostale.
Ali….Uvek to ali! Takvi se ne menjaju. Ljudi se ne menjaju. Takvi su, kakvi su. A jebivetri pogotovo. Njima je najsladje da osvoje jos jedan trofej, da upisu joj jednu recku. To im je u krvi. Oni prosto ne mogu da zive bez toga.
Ja sam se bas jako trudila da se ne zaljubim u nekog takvog. Ali bas. I kao sto to u pricama biva, iliti u zivotu, sve sto hoces da izbegnes, dogodi ti se. Kad-tad. Saceka te na krivini kad se najmanje nadas. I pljas. Dok dlanom o dlan, gotova si.
Legnes uvece normalna, probudis se luda. Mislim, luda od ljubavi. I to ne obicne. Ne, nego one lude ljubavi, i to prema jebivetru. Jer, oni su neodoljivi. Lepi, manje lepi, sarmantni ili ne, ali imaju to nesto. N e o d o lj i v i s u. Nek` prica ko sta hoce, ali jesu.
E tek tada krece ludilo. Sve znas, neces al` ne znas kako da se oslobodis. A da budem potpuno iskrena, i neces da se oslobodis. Lazes i sebe i druge. Ono, kao hoces, a ovamo u sebi molis Boga da sto duze budes sa njim. Ili on sa tobom.
Jer on nije obican muskarac. On je neosvojiva tvrdjava. A ti, kao i sve ostale zene, toliko se trudis da ga osvojis. Da bude samo tvoj. Iako znas da je to nemoguca misija.
Jer, jebivetar je sebican. Voli samo sebe. Voli zene, ali na malo uvrnut nacin. Kao trofeje, pehare,recke i ko zna kako se to zove…. Ne voli on zenu kao zenu. On voli jos jedan trofej u svojoj vec bogatoj kolekciji. Voli i titulu zavodnika prve klase. To prosto obozava. Ne postoji zena koju obozava kao tu titulu.
A ti zaljubljena, sanjas o srodnoj dusi, o svom muskarcu koji ce te voleti do kraja zivota, samo tebe, cuvati, paziti i maziti.
Pusti snovi. Od toga nema nista, ali ti se svejedno nadas da ces ga svojom ljubavlju promeniti, da ce on shvatiti i umeti da ceni sve sto cinis za njega, da ce videti koliko ga volis, da ce se jednom smiriti i da ces bas ti biti ta koja je tome doprinela.
I tako zivis u zabludi. Kad pretera, ostavis ga! Places, kukas, patis. Njega nigde na horizontu. Osvaja neke nove trofeje. Uziva. Tebe se seca koliko i lanjskog snega.
Polako pocnes da se miris sa sudbinom, da ga zaboravljas.I taman kad si se koliko-toliko vratila u normalu on se pojavi. Drag, mio, sladak, kako vec on to zna….
Osetio je on nekako, javljaju mu Zvezde, Mesec ili vec ko zna ko, da vise nije prvi na tvojoj top listi. A on to ne moze da dozvoli. Ne, nikako!
Pojavi se niotkuda i jako se trudi da povrati svoju poljuljanu poziciju u tvom srcu.Trudi se da bude divan. Za pozeleti. Med i mleko.I ti popustis. Odlepis. Ponovo. Srecna si, mislis kako te ipak voli, kako mu je stalo…
Pa vratio se, pokajao, bolji je nego ikada. Moli za oprostaj. Kako da mu ne oprostis kad je tako sladak i toliko te moli, govori da te voli najvise na svetu, da bez tebe ne moze da zamisli zivot.
Znas negde u malom mozgu istinu, ali neces da je izvlacis odatle. Lepse ti je ovako, da se zavaravas. Ili da njemu dozvoljavas da te zavarava.
I tako, zavaravas se sve dok te on ponovo ne otkaci. Ili ti njega . Dosta ti je svega. Zarices se da ga vise ni pogledati neces. Govoris da je djubre.Obican smrad. Koji te ne zasluzuje. Ali, ponovo patis, proklinjes sudbinu, njega, sebe. Nekako se, vremenom, ipak pomiris sa sudbinom. Krenes dalje. Mozda nadjes i novog momka. Kad, eto ti njega opet. Nanjusi on da mu je ugrozen presto i mesto. A to ipak ne moze da dozvoli. Ne, nikako. Koji bi to udarac bio za njegovu sujetu, njegov ego!
Tako se on po ko zna koji put vraca tebi, ili ti njemu. A dobro znas da nikada nije bio tvoj. Ubedjuje te da si ljubav njegovog zivota. Sto naravno, nema blage veze sa istinom.
Jer, da se ne lazemo, jebivetar voli samo sebe. I svoju titulu zavodnika prve klase.
p.s. vec objavljeno na onom blogu, ali zelim da bude i ovde
Noćas sam tako sama
u ovom hladnom, dalekom gradu…
Misli mi lete ka tebi,
snove mi kradu…
Tako mi treba noćas
tvoja nežnost, toplina
i ruke koje greju
jače od svakog vina…
Što nisi noćas sa mnom
da stvoriš privid doma…
Tako mi noćas treba
tvoja blizina…
Luna
p.s. pesma nastala jedne kisne noci u Berlinu
Žene su mnogo komplikovane…
Muskarci su jednostavni…
E sad, neke to priznaju, neke ne priznaju ni samoj sebi, a pogotovo ne muškarcima.Ne bi priznale ni pod pretnjom oružjem.
Samo, muškarci to znaju, priznale ili ne…
Muškarci su jednstavni, žene su komplikovane. I to je tako. Oduvek…
Često ne razumeš ni samu sebe, a očekuješ da te on razume…
Da li misliš da je nerazumevanju u muško-ženskih odnosa mnogo doprinela i ta čuvena „ravnopravnost“…
I šta uopšte znači ravnoprvnost?
Da budeš ista kao muškarci ili da oni budu kao ti?
A to nije moguće. Ti i ne voliš tu ravnopravnost. Ili bar ono u šta se pretvorila.
Znaš da će se neke žene složiti, neke će se možda naljutiti…ali…
Ne voliš feminizirane muškarce. One koji se depiliraju. Koji čupaju obrve. Koji u kupatilu imaju više kremica i teglica od tebe..
To ne znači da voliš neuredne muškarce. To ne.
Ali…muškarac treba da bude muškarac, a žena žena. Bar ti na to tako gledaš.
Isto tako, ne voliš ni muškobanjaste žene. One koje se, da bi bile ravnopravne, toliko trude da liče na muškarce…pa vremenom zaista počnu da liče…
Jer, žene treba da budu žene. Lepe, manje lepe, ali negovane. Mazne i umiljate. Spremne da za svog muškarca učine sve. Ali, ne zato što to tako treba. Već zato što ga vole i žele da ga usreće….
Na početku, manje ili više, sve izgleda savršeno…
Posle mnogo lutanja i traženja, kad si već izgubila svaku nadu, konačno sretneš čoveka svog života. Baš onakvog kakvog si sanjala. Ostvarenje tvojih snova. Divnog, pažljivog, nežnog…Jednom rečju idealnog…
Uvek je tu za tebe, spreman da te sasluša, pridrži kaput, poljubi, iznenadi nekom sitnicom. Nacrta osmeh na tvoje lice. Učini da ti oči sijaju, srce ti lupa tako da se golim okom vidi da hoće da iskoči. Dlanovi ti se znoje. Nisi baš sva svoja, ali sijaš od sreće. Spremna si da za njega uradiš sve. Da ga saslušaš, razumeš, da se smeješ, da ga obraduješ, iznenadiš…
Želiš da budeš lepa za njega, doterana, nasmejana, raspoložena…Diviš mu se, obožavaš ga…voliš najviše na svetu…Pored njega se osećaš kao princeza…kraljica…
Drugaricama, srećna i ponosna, pričaš kako si imale sreće, kakvog andjela imaš pored sebe, kako nisi verovala da postoje takvi, divni muškarci, dok njega nisi srela…
Onda odlučite da se venčate, ili da živite zajedno. Maštate o svom zajedničkom životu, planirate, sanjarite…
Zaričete se da se nikada nećete pretvoriti u one parove koji reže jedno na drugo, koji ne mogu da se gledaju, koji se jedva podnose, koji ne razgovaraju…
Vi to nećete dozvoliti…
Vama se to neće dogoditi…
Zakunete se na većnu ljubav, ono sve što ide…i uživate u medenom mesecu…u svojoj ljubavi…divno vam je…na sedmom ste nebu…pitate se da li je moguće da ste toliko srećni…
Ne prođe mnogo vremena, a ti shvatiš da se on promenio. Nije više isti…
Ne sluša te više onako pažljivo, ne gleda te onako zaljubljeno. Zanimljivija mu je utakmica ili ćaskanje sa drugarima o glupom fudbalu, nego priča sa tobom.
Smaraš ga, ne razume te, ide mu na živce što ga opominješ da korpa u kupatilu služi za odlaganje prljavog veša, ne razume zašto plačeš, zašto si nezadovoljna, pita te šta ti je, a ti ljuta što on ne zna da ti čita misli kažeš besno-tužna „nije mi ništa“…
Poludi kad uključiš usisivač baš u trenutku kad tim za koji on navija ima šansu da da go…
Pričaš mu o pristiglim računima dok on gleda glupi film gde se mlate i ubijaju…
Izludjuje te što se svojim hobijem bavi više nego tobom…
Što je uvek raspoložen da priča sa svojim drugarima, a kad ti pričaš, gleda negde kroz tebe, nezainteresovan…
Više se ne smeje, ili se retko smeje, postao je mrzovoljan, neraspoložen…boli ga glava…nema živaca da sluša tvoju kuknjavu i gleda tvoje suze…ne shvata zašto plačeš….
Od skoro idealnog, za kratko vreme postaje glavni krivac za sve…ili skoro sve…
Onaj što večito pita „šta ima da se jede“…onaj koji ostavlja neuredno i mokro kupatilo…brdo prljavih sudova…gomilu prljavog veša i peškir na podu kupatila…
Onaj kome malo-malo nešto zameraš, zvocaš, zbog koga plačeš, ljutiš se…ideš za njim i sklanjaš krš koji ostavlja svuda oko sebe, kao trag…onaj koji gleda da svaki slobodan trenutak provede sa svojim drugarima, umesto sa tobom…
Očajna, onim istim drugaricama, kojima si se hvalila, sada pričaš da si se udala za idiota, samoživog i lenjog skota, koji samo misli na hranu i seks, spava, bulji u TV kao da mu život od toga zavisi…do besvesti priča sa svojim drugarima o glupostima koje tebe ne zanimaju…
Pitaš ih kako je moguće, da ti tako pametna, toliko pogrešiš u proceni…jer je prosto nemoguće da se on toliko promenio…nego je uvek bio skot, samo se folirao dok te nije oblatio..itd…itd…
Drugarice klimaju glavom, razumeju te, i one imaju iste takve skotove i kretene…
Ubedjena da si ispravna, u pravu i da se nisi promenila ni za dlaku, (a i sve drugarice su ti rekla da si ista i da nisi ti kriva, nego on, uvek su muškarci krivci za sve???) i ne znaš zašto te on više ne voli, bar ne onoliko i onako kako te je voleo…
A kada bi htela da budeš iskrena i malo samokritična, shvatila bi…
Da si se i ti promenila…da si zaboravila da je za sve potrebno dvoje…i za ljubav i za…sve ostalo…
Toliko si se unela u sredjivanje vašeg malog ljubavnog gnezda, da si zanemarila sredjivanje sebe.Često si čupava, u iznošenoj trenerci, koja je udobna, ali …u njoj nisi baš privlačna…seksi veš ne oblačiš više za njega, nemaš više želju da mu se diviš, da ga impresioniraš…ne doteruješ se više samo za njegove oči…otaljavaš sve pa i seks…često ga izbegavaš jer te boli glava i jer si umorna…a umorna si, jer on neće da ti pomogne, a i kada hoće, ništa ne uradi kako treba pa sve moraš sama????
Stalno mu govoriš da si se ugojila, da ti je zadnjica opuštena, podočnjaci do poda, a za sve to je on kriv…to mu možda i ne kažeš, ali on zna da je kriv, jer …obrni, okreni, za sve je on glavni krivac…
Poludiš kad vidiš da se okreće za lepim, nasmejanim i blistavim ženama…kad misli da ti to ne vidiš…
Prigovaraš mu što kuvaš kao da vas je desetoro a ne dvoje, ne svidjaju ti se njegovi drugovi, njegova mama…sve njegovo ti baš i nije po volji…a sve to radiš onako usput, ideš po kući i zvocaš, bez prestanka…ili plačeš a nećeš da mu kažeš zašto…a zaboravljaš da on nije vidovit i ne zna kakav se film odvija u tvojoj glavi….
Ne razumeš ga…ne razmišljaš da i on možda, kao i ti, ima i stresove i strahove, samo što on o tome ne priča, ili retko priča…
Da ima želje i snove, koji tebi možda nisu logični, ali su njemu i važni i logični…
Da i on ima potrebu da mu se diviš i da ga voliš, da mu to pokažeš, da i on voli da bude mažen i pažen, da i njemu dodje ponekad da plače, samo što on svoje suze ne pušta lako kao ti…
Da mu je potreban prijatelj, pravi prijatelj, kome može da kaže sve a da mu to posle ne bude prigovoreno u besu…
Da on ume da ceni tvoju ljubav, odanost, razumevanje i prijateljstvo…
Da nije skot, idiot i kreten…
A da sve bude skoro kao u bajci, potrebno je samo malo dobre volje i razumevanja, malo manje sebičnosti…i tvoje i njegove…
Jer, ti jesi tatina princeza, ali on nije tvoj tata…
On jeste mamin obožavani sin, ali ti nisi njegova mama…
Potrebno je malo dobre volje i svesti da mi nismo isti…
Da su žene, žene…
Da su muškarci, muškarci…
I da si malo pobrkala lončiće, čitajući i slušajući toliko toga o ravnopravnosti…
U suštini, ti nikada nisi ni želela da budeš ravnopravna…želela si samo da budeš mažena, pažena i voljena…ostalo ti je nametnuto…
Svesno ili nesvesno, prihvatila si ravnopravnost…
A ona ne postoji…
Jer, žene će uvek biti žene…
Muškarci će uvek biti muškarci…
Ili si ti sve pogrešno shvatila…
Luna
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko…
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il’ trava?
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim
Mika Antić
Želim da jutro nikada ne dodje…
Strast me razdire, bezumna strast…
Hoću da te moje telo opije…
Da izgubiš razum, da ludiš…
Da me voliš
Da me moliš…
Hoću da osetim sirovu snagu tvoje strasti…
Da osetim nebreklost tvojih mišića…
Da mi se pomrači svest…
Da osetim i grmljavinu i oluju…
Da me voliš kao da se borimo na život i smrt…
Da mi nedostaje dah…
Da mi krv pomahnita…
Da vulkan u meni izlije svoju lavu…
Da se raspadnem od sladostrašća…
Da me nateraš da se podivljala umorim…
Da mi uzmeš snagu…
Hoću da zavučeš ruke u moju kosu…
Da je zamrsiš…
Da osetim bol…
Da me ljubiš…
Da izgrizeš mi usne do krvi…
Da razlijem svoju krv po tvom telu…
Hoću tvoju divlju snagu…
Da je osetim…
Da zapamtim…
Da ne zaboravim…
„Prijatelj
je onaj koji je uvijek pored tebe kad prolaziš kroz teške periode.
Zato što,
istinski prijatelji su kao zvijezde:
ne vidiš ih uvijek, ali znaš da su
uvijek negdje oko tebe.“
U dvorištu zgrade u kojoj su živele, igrale su se satima. Pokupile bi šerpe, tanjire, kašike, čaše, sve to iznele napolje i onda kuvale ručkove ili pravile kolače od blata. Onda bi pozvale svoje majke, da dođu i probaju njihove specijalitete, na šta bi se ove zgrozile. Jer ne samo što su im isprljale sudove, koji su sada bili za bacanje, već su i njih dve bile prljave, musave i blatnjave, kao da su se valjale po oboru. Blata je bilo i u kosi, na haljinicama, po rukama, obrazima, cipelama. Svuda. Posle takvih igara, sledilo je temeljno ribanje.
Jedna od omiljenih igra im je bila i hvatanje muva i ostalih insekata, koje bi ubijale, a zatim sahranjivale u dvorištu, praveći male humke i krstove od šibica ili čačkalica. Njihove najke su bile zapanjene ovakvim igrama svojih devojčica. Smatrale su da to ipak nije normalno. I bile zabrinute.
Najčešće bi pravile predstave, na koje su pozivale ostalu decu iz komšiluka. Za tu priliku, dovlačile bi u dvorište, haljine, šešire, cipele (obavezno sa visokim potpeticama ), marame, nakit. Naravno, sve to je pripadalo njihovim majkama.
Ulaznice su naplaćivale u slatkišima. Sva deca koja su htela da gledaju predstavu, morala su da donesu bombone ili čokolade, koje bi njih dve u slast pojele sakrivene iza čaršava, okačenog štipaljkama o konopac za veš ( čaršav je bio zavesa, koja se podiže na početku i spušta na kraju predstave ). Ivana je obično bila princeza, u dugim haljinama, sa šeširima. Ana je bila balerina (trudila se da ponovi sve pokrete, koje je prethodno videla u pozorištu). Toliko bi se vrtela, da joj se događalo da padne, jer bi joj se zavrtelo u glavi. Deca bi se onda smejala, a ona bi postiđena bežala iza zavese i plakala.
I Ivana bi padala, ali iz drugih razloga. Visoke potpetice i preduge haljine koje bi joj se zaplele oko nogu, dovodile su do padova. Publika bi se smejala, a Ivana bi ustala i objasnila im da to tako treba, da princeza mora da padne da bi princ došao da je spase. I deca bi joj poverovala.
Uživale su u aplauzima, bile neizmerno srećne ako se njihova predstava dopadne publici. Radoznale i maštovite, smišljale su predstave, uživljavale se u likove, uvežbavale satima. Zaboravljale su na sve, potpuno predane igri.
Majke su ih ponekad grdile, jer su njih dve znale da izaberu najlepše haljine, koje bi uprljale ili čak pocepale. Cipele bi bile prelomljene, jer njihove male nožice nisu umele da hodaju na visokim potpeticama. Šeširi izlomljeni i izgužvani, marame isečene.
Porasle su, dobile svoje male anđelčiće. Dok ih gledaju kako se igraju, prisećaju se svog detinjstva. I srećne su. Srećne, jer imaju jedna drugu. Svih ovih godina…
Savren muskarac je onaj koji ume da me voli, ali bas onako kako ja to zelim. Ne da mi govori da me voli, da me zove ljubavi, da mi prica bajke.
On mora da me voli bez reci. Da mi pokaze koliko me voli , ne recima, vec delima. I mora da ima strpljenja, da me slusa, da me trpi kad poludim, da me mazi, da mi brise suze.
Da me razume, pre svega.
Da mi veruje…
Da voli i moje lose osobine…
Da me ne gusi…
Da me ne sputava…
Da me podrzava…
Da me voli i da ne moze da mi odoli…
Da se pored njega osecam slobodnom i nesputanom, zasticenom, mazenom, pazenom i razmazenom…
Da bude moj oslonac, rame za plakanje…
Moj najbolji prijatelj…
On ne sme da radi sve sto trazim od njega. Ne sme da mi skine i zvezde sa neba, ako ja to zatrazim. Mora da zna da postavi granicu. Da znam dokle mogu da idem. Bez toga, bez te granice, mogu da odem daleko. A onda, onda ga necu postovati. Ako ga ne postujem, ne mogu ga voleti.
Moze da me iznenadi nekom sitnicom, nekim poklonom, onako skromnim, tek da znam da je mislio na mene. Da se setio.
Ne sme da mi pokloni cvece. To mu ne bih oprostila. Kad bi mi doneo buket cveca, odmah bih ga, sa sve buketom, izbacila napolje. Mozda zvuci ludo, ali mislim da se cvecem muskarci iskupljuju za neke grehe.
Moze da mi pomaze u kuci, ali ne sme da sve moje poslove radi on. To ne volim. Priznajem da imam prilicno nezgodnu narav . Meni niko, do mene same ne moze dobro da uradi nista.
Mora da mi dozvoli i da ja njega razmazim.
Da postavim rucak, da spremim sta ce obuci, da ga izmasiram, da ga obradujem.
Da ga iznenadim…
Poklonim mu nesto sto dugo zeli, ali nece da potrosi novac za to, jer zna da ima precih stvari….
Da se pored mene oseca slobodnim…
Da se bavi svojim hobijem…
Da gleda utakmicu bez mojih prica ili prolaska pored ekrana…
Da izadje sa svojim prijateljima…
Da zna da cu ga uvek podrzati, biti na njegovoj strani i razumeti ga…
Da mu verujem…
Da zna da ga razumem i bez reci…
Da zna da sam njegov najbolji prijatelj…
Da zna da cu za njega uciniti bas sve…
Jer volim i njegove nesavrsenosti…
Jer ga volim…
Tako savrseno nesavrsenog…
Tebi…
Koji si srušio
sve moje brane kamene
brižljivo gradjene,
kroz godine i vekove…
Koji si uspeo da me pokoriš
u nekog drugog pretvoriš.
Da mi kosti i snagu izlomiš
penu od mene napraviš.
Tebi…
Sa očima skitnice
koji čekaš da te potražim,
da te molim da te volim,
da ti umrljana suzama,
ispunjena čežnom
poletim u zagrljaj.
Ne drag i topao,
već hladan, tuđ i dalek.
Da ti dozvolim
da me još jednom prevariš,
da me imaš
i zasićen odbaciš.
Tebi…
Koji se pojaviš nenadano
u neko sivo svitanje,
da se uveriš
da sam još uvek tvoja tajna
brižljivo skrivena.
Da te još čekam
i gorim od tvojih dodira…
Da me ljubiš divlje,
da me baciš na kolena.
Tebi…
Koji želiš da me rastrgneš usnama,
probudiš iz sna
u neka nova svitanja,
pre nego što nestanem,
pre nego što prestanem
da te volim,
da te želim,
divlje, ludo i pohotno.
Tebi…
Pišem poslednji put.
Zato pogledaj u moje oči iskrene
ponesi sa sobom na put te zenice,
neka te prate
u tvom jalovom lutanju
po posteljama od trnja.
Skloni taj osmeh
prezira sa usana,
tih usana koje sam ljubila
u svojim najludjim snovima.
Tebi…
Pišem, jer znam
da sam u tvojim mislima,
da se protežem poželjna i razbludna
u svim tvojim noćima,
da me želiš
samo za sebe imati,
čuvati, ljubiti, voleti i mrzeti…
Ako svratiš ponekad u moje snove, ako u njih dođeš nepozvan, neću te oterati…
Samo, ne očekuj da ćeš ugledati oči uplašene srne. Ne očekuj da ćeš zateći mene, istu…
Onu istu ženu koju si ostavio…ranjivu, nežnu i zaljubljenu…
Jer, posle tebe, ta žena ne postoji…ojačala je, očvrsla…
Nećeš osetiti moju čežnju, tugu, žal, što te više nema u meni…
Tvoj otrov ne teče više mojim venama…
Nestao je, ili je ipak još tu, u meni, samo sam ja postala imuna na njega…
Ne možeš me više otrovati sobom…
Ne možeš me više povrediti…
Zauzdala sam svoju želju za tobom…
Zatvorila sam srce za tebe. Ne možeš se uvući neopaženo. Postavila sam stražare.
Demone sam bacila u tamnicu. A ključ sam bacila u reku…Oni ne mogu odatle izaći, ne mogu mi uzeti dušu…
Uspela sam da savladam potrebu za tobom.
Ne, nije nestala i neće nikada potpuno nestati. Samo sam, u međuvremenu, naučila da savladam sebe…
Dok sam te čekala, bauljala u bunilu i istraživala granice svoje duše, naučila sam šta znači sloboda…
Šta znači udahnuti vazduh punim plućima…ponovo se smejati…primećivati Sunce, cvrkut ptica, nebo, dugu…
Znam da ćeš poželeti da ponovo budeš deo mojih snova, mojih misli i uzdaha…
Zaboravio si jedno…
Ja više ne želim takve snove…
Jer gubitak sam teško podnela.Poraz nisam mogla da prebolim…dugo, jako dugo…
Sviće neko novo jutro, samo za mene. U tom novom danu više nema mesta za tebe, za nas…
Jer mi više ne postojimo…a možda nas nikada i nije bilo…
Možda je sve bio samo san…
U početku beše čarobni svet knjiga koje sam veoma rano otkrila.I čitala, čitala i čitala. Poistovećivala se sa junacima romana, plakala i smejala se…
Čitajući,bolovala sam njihove boli, radovala se sa njima, plakala sa njima, putovala na krilima mašte u neke daleke i nepoznate predele…geografski daleke i one druge, nepregledne predele ljudske duše…
Počeh da pišem dnevnik, da zapisujem svoje misli, svoje prve tuge, prva razočaranja, prve ljubavi…
Neka lutanja, traženja, boli, smeh, suze radosnice i one druge…
Otkrih igru rečima. Ta igra beše čudesna.Mašta može da odvede u neslućene predele…
Kroz pisanje, kao i kroz čitanje, mogla sam da putujem kroz vreme, da budem prosjakinja i dvorska dama, sluškinja i kraljica, majka i bezdetna žena, dete i odrasla osoba, svemirski putnik i onaj koji putuje Saharom. Mogla sam da uživam u suncu Mediterana i ledom okovane pustinje…da putujem predelima kojima ljudska noga nikada nije kročila, da u isto vreme budem u Parizu i Bombaju, u Australiji i na Pešteru…
Volim svoje junake i junakinje. Prolazim sa njima svim stazama kojima oni idu, radujemo se zajedno, patimo zajedno. Branim ih, od sebe same. I kritikujem, i volim i ljutim se na njih. Možda previše sebi dopuštam, ali…svi oni su deo mene. U njih je ugradjen neki mali delić mene, neko moje razmišljanje, neka misao, neki stav, neko iskustvo, neka tuga ili sreća…
Moji junaci i junakinje ….neki od njih su izmaštani, neki zaista postoje…kako god, pomažu mi da bolje razumem svet u kome živim, da saosećam sa onima kojima je teško, da se radujem tuđoj sreći…
Beskrajno sam im zahvalna, jer bez njih…ko zna da li bih mogla da prebolim neke boli…ko zna da li bih umela da se radujem…da osetim pravu ljubav…iskonski bol i istinsku sreću…
| P | U | S | Č | P | S | N |
|---|---|---|---|---|---|---|
| « apr | ||||||
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
