„Prijatelj
je onaj koji je uvijek pored tebe kad prolaziš kroz teške periode.
Zato što,
istinski prijatelji su kao zvijezde:
ne vidiš ih uvijek, ali znaš da su
uvijek negdje oko tebe.“
U dvorištu zgrade u kojoj su živele, igrale su se satima. Pokupile bi šerpe, tanjire, kašike, čaše, sve to iznele napolje i onda kuvale ručkove ili pravile kolače od blata. Onda bi pozvale svoje majke, da dođu i probaju njihove specijalitete, na šta bi se ove zgrozile. Jer ne samo što su im isprljale sudove, koji su sada bili za bacanje, već su i njih dve bile prljave, musave i blatnjave, kao da su se valjale po oboru. Blata je bilo i u kosi, na haljinicama, po rukama, obrazima, cipelama. Svuda. Posle takvih igara, sledilo je temeljno ribanje.
Jedna od omiljenih igra im je bila i hvatanje muva i ostalih insekata, koje bi ubijale, a zatim sahranjivale u dvorištu, praveći male humke i krstove od šibica ili čačkalica. Njihove najke su bile zapanjene ovakvim igrama svojih devojčica. Smatrale su da to ipak nije normalno. I bile zabrinute.
Najčešće bi pravile predstave, na koje su pozivale ostalu decu iz komšiluka. Za tu priliku, dovlačile bi u dvorište, haljine, šešire, cipele (obavezno sa visokim potpeticama ), marame, nakit. Naravno, sve to je pripadalo njihovim majkama.
Ulaznice su naplaćivale u slatkišima. Sva deca koja su htela da gledaju predstavu, morala su da donesu bombone ili čokolade, koje bi njih dve u slast pojele sakrivene iza čaršava, okačenog štipaljkama o konopac za veš ( čaršav je bio zavesa, koja se podiže na početku i spušta na kraju predstave ). Ivana je obično bila princeza, u dugim haljinama, sa šeširima. Ana je bila balerina (trudila se da ponovi sve pokrete, koje je prethodno videla u pozorištu). Toliko bi se vrtela, da joj se događalo da padne, jer bi joj se zavrtelo u glavi. Deca bi se onda smejala, a ona bi postiđena bežala iza zavese i plakala.
I Ivana bi padala, ali iz drugih razloga. Visoke potpetice i preduge haljine koje bi joj se zaplele oko nogu, dovodile su do padova. Publika bi se smejala, a Ivana bi ustala i objasnila im da to tako treba, da princeza mora da padne da bi princ došao da je spase. I deca bi joj poverovala.
Uživale su u aplauzima, bile neizmerno srećne ako se njihova predstava dopadne publici. Radoznale i maštovite, smišljale su predstave, uživljavale se u likove, uvežbavale satima. Zaboravljale su na sve, potpuno predane igri.
Majke su ih ponekad grdile, jer su njih dve znale da izaberu najlepše haljine, koje bi uprljale ili čak pocepale. Cipele bi bile prelomljene, jer njihove male nožice nisu umele da hodaju na visokim potpeticama. Šeširi izlomljeni i izgužvani, marame isečene.
Porasle su, dobile svoje male anđelčiće. Dok ih gledaju kako se igraju, prisećaju se svog detinjstva. I srećne su. Srećne, jer imaju jedna drugu. Svih ovih godina…
Ja sam imala ovakvo detinjstvo.
Divno si me podsetila…
Nažalost ta prijateljica mi nije i sada prijatelj
Vreme nas udaljilo…imale smo samo zajedničko doba
pred polazak u školu. I divne uspomene kao ove
što si ti napisala =)
Mnogi mi nisu vise prijatelji, ali oni vredni i retki su ostali do danas…malo ih je, ali su pravi….
Da, imala sam takvo detinjstvo. Imala sam takvu drugaricu. Mi smo pravile slatko od gloginja, oblačile haljine njene starije sestre i kačile ih zihernadlama. Donosile kući odbačene slepe mačiće. Nismo se posvadjale, samo nas je život odveo na različite strane. Retko se čujemo, ali sećanje na nju uvek odiše toplinom. Luna, hvala ti na podsećanju!!!
)
Mislim da smo mi imali mnogo lepse, mastovitije i srecnije detinjstvo nego nasa deca….
Neka davna vremena probudila su se u meni čitajući ovu tvoju priču…
Eh, bravarice lepo je to bilo, zar ne…
Raznežio me tvoj post. Setio me je bezbrižnog detinjstva, kad sam imala sve a nisam ni znala.
Pisala si o prijateljstvu, a mene vratio u vragolije prošlog vremena…
Anam, ti si sigurno bila vragolasto dete…ubedjena sam u to…
prijateljstvo koje se uvek u srcu nosi. lepo opisano, još lepše doživljeno
Hvala domacice
Podsetila si me na igre u mom detinjstvu, na vreme kad je običan puž bio drugar u igri. Danas deca retko imaju mogućnosti i mašte da se tako igraju.
Da, sanjarenja…deca sada nemaju detinjstvo kakvo smo mi imali…nazalost
Nasmejala si me sa hvatanjem i sahranjivanjem muva
I, podsetila na nasu pravu, pravcatu sahranu malog paceta, sa sve popom i ucveljenim roditeljima 
Divna, topla prica, bas za ove zimske veceri…
Hvala merkur….haha, Boze, kako mi je to i sada smesno, to sto smo sahranjivali insekte, zivotinje…bas smo bili mastoviti
tvoj post me vratio u detinjstvo.slicne stvari sam i ja radila sa mojoj drugaricom mada smo se mi igrale i lekara pa smo stalno spopadale zgodnog komsiju u zgradi u kojoj je bila nasa bolnica,da mu merimo pritisak.ju kako me je sramota sad kad mi na ulici onako usput dobaci
na zalost,posle toliko godina pokazala je svoje pravo lice na oje su me mnogi upozoravali ali ipak ostaje lepo secanje na detinjstvo,to nikada ne moze da se zaboravi. 
I ja sam se bas raznezila i vratila u detinjstvo dok sam to pisala…i bilo mi je tako lepo…
Hvala ti
Hahahaha,baš si me nasmejala
Ja sam torte i sve to od blata pravila sa sestrom…
Divna,davna vremena (((((:
A prijatelje skoro da i nemam,valjda je vreme pokazalo ko su oni pravi…Šta znam
3msc, eto pravila sam torte i kuvala od blata, kao i ti…a sada ne volim da kuvam ni da pravim kolace…
a prijatelji…malo ih je ostalo..razbezali se, sto po svetu sto u nekoj ludoj jurnjavi za novcem…
Svi smo mi bili djeca, manje ili više nestašna ali kad odrastemo, kao da to zaboravimo i ljutimo se upravo na te poderane i isprljane haljine kakve smo i sami možda prljali. Ali, valjda to tako ide, ko zna. Zato ću se ja truditi da ne budem takva, odnosno da se ne ljutim zbog takvih sitnica
Da, ja nisam zaboravila…nadam se i da necu…
A mi smo hvatale puževe i farbale im kućice za dalju prodaju:).
Haha, originalno…znaci nekretninama ste se bavile od malih nogu…
Mene je priča rastužila, moje drugarice više nema…
Žao mi je…i znam kako je, jer je moja najbolja drugarica skoro umrla…i strašno mi nedostaje…sve više, kako vreme prolazi…pozzz